Žena dvadesetoga veka

239

још једном осташе без својих школа. Овде ћу казати да ја нисам противан школама мешовитим, само да се оне поверавају женама. Ми нисмо Турци; ми немамо харема у својим гућама, с тога и не видим потребе да се деца мушка п женска држе одвојено чак до осамнаесте или двадесете године. Ја чак држим да мушкарац до своје десете године само може бити на добитку ако се налази под управом паметне жене. Синови наших краљева остајали су под женском управом до своје седме године. То је за то што су се они врло брзо развијали. Они су бивали пунолетни у четрнаест година! Ми други који смо пунолетни тек у двадесет првој, проћи ћемо врло добро ако будемо под управом учитељица до десет својих година; боље ћемо бити гледани у детињим болестима, и боље опремљени за живот овакав какав је. Ако се не варам, школа Монж тако и ради. Њени се ђаци накнађују, кад се ослободе овога, првога периода; они се онда одају ревно на сва вежбања, која крепе тело и вољу. Понављам дакле да нисам противан, с неким и неким угодбама, мешовитим школама; али тим не мање сматрам као преку потребу и отварање нарочитих школа за женску децу; јер, најпосле, пријатељи моји, човек не остаје довека у својој десетој години! Тек године 1867,