Žena dvadesetoga veka

за министарства Диријева, општине које имају више од пет стотина становника, бише обвезане да отворе и женску школу. Ја онда бејах сенски посланик у окупштини, и помагах што могох више да се тај закон џрими.

То бејаше добро за основну наставу; али није ништа урађено за средњу девојачку наставу. Г. Дирије је мислио и о њој, и ми ћемо мало час видети што је он смислио. И ми смо о њој мислили и захтевали смо је без престанка. Ми смо напшли на двојаку сметњу, да и не говорим о буџету који је вечита сметња свакој новој установи.

Прва сметња нам је долазила од оних који су говорили: „Наши стари били су у том врло паметни, јер нису тражили да им жене читају, него да лепо живе, и да својом иглом, својим концем и напроком спремају дарове својим кћерима.“

Ми смо се смејали оваком говору, а смејали су му се и наши противници. Они су гласно говорили: «жена треба да је обавештена о свачем». Међу тим да не буде преучена, јер су они стрепили за мир у кући, ако би жена била толико школована да би ов могла пустити у разговор с њима о каком питању из књижевности или из Философије. То су они исти људи који хоће веру за жене, не зато што је вера добра по себи (они не

низа

4)