Žena dvadesetoga veka

915

испите. Кад то. сврше, оне крећу и небо и земљу да добију место. Кад место добију, и кад почну радити, оне тек опазе да ту службу не милују, да им је тај рад досадан, и не могу ни да напредују у њему. Њих коре и рђаво оцењују школски надзорници, родитељи се ђачки на њих туже отворено, па богме се жале и саме ученице. Госпође у њима виде само надничарке, прерушене у друго ношиво и не примају их у своје друштво. Њихов је живот низ понижења и обмана. И то су оне срећне које су добиле места! Толике друге проведу свој век тражећи места и не добијајући га, а не могу мудро да се склоне да своје сведочанство гурну у Фијоку, па просто да потраже себи рада.

Ја немам доста речи да. покажем колика, је разлика између једне добре раднице која, је задовољна својим стањем, и једне рђаве учитељице која је својом службом незадовољна. Оној се првој завиди, а ова св друга презире. Не само да је радница срећнија, него је више и поштована. Чувај се, кћери моја, од свилене хаљине. Знај да се теби продаје место свилене крпе крпа од овиле и од памука у којој је памука више него свиле, Права Госпођа, таку хаљину не би дала ни својој собарици. Вунена хаљина теби ће много лепше