Žena dvadesetoga veka

963

што дохвате, још кад могу да се прикраду у ћилер и уграбе каквих слаткиша, онда су јела, без мере и реда. Време им је истина било знано кад да једу, али се није гледало колико да, једу !

Малени се желудац пунио јелом различним и питним; још није свршио један посао, а долазио му је други; и тако је све једнако отпочињао ново варење пре свршетка старијега, и тако је увек био у прекомерном послу. Та за Бога, дете треба да једе да расте !!

И ви сте, Госпо, били примили ту предрасуду, али сам вам је ја толико побијао, да сте је, најпосле, оставили. Ја сам вам говорио да детету не прија количина јела коју узме у се, него му прија и количина и каквоћа онога, јела које оно добро свари; — да неко дете може много јести и опет мршати, а друго може јести мање, и једрати као лубеница; да напор треба да буде онолики колика је сварљива моћ, а та сварљива моћ има границе које је врло опасно прекорачавати; да између свакога оброка треба да има једно време за одмор желуцу, а никако да се он товари сваки час, те да најпосле буде претоварен и покварен. Истина, се је у пређашње време мање пазило него данас на храну деце, али ви не рачунате колико је било смртних случајевала,