Žena dvadesetoga veka

При

415

нема времена. Она је тада бледа и малко смршала, очи су јој заморене; њу потреса оно што бива кад се утврђује брачни уговор, и оно што се врши у цркви о венчању; иу вече тога лепога дана она ће се укрцати у воз, и летети десет сата да одседне у каквој гостионици, само за то што се божем тако ваља! И тој девојци, која ће постати жена, која је прошла кроз толике бриге и главобоље, ви за одморак нудите путовање после свадбе !!

Не, по хиљаду пута вичем не! Ваша, та традиција није паметна. То је једна лудорија!

Ви сте се зачудили, Госпођо; то је зато што сам ја био на многим свадбама, и што сам видео много испрошеница. Оне су чиниле оно исто што омо чинили ми сви, отишле су на пути разболеле су се на путу, неке од гушобоље на хладну ветру, на железничком диму, по станицама и гостионицама ; неке од невоља желудачних, а друге од нерваних наступа и од других болести, које ми допустите да све не ређам, јер би списак био врло дугачак. Оне су мање болесне од самога пута, него што су у злом расположењу још пре поласка, и ја мислим да ви не знате ни једне младе која, не би била уморна; и оне су све, са тога: умора

и те слабости, изложене свакој немоћи и малим бољкама.