Žena i čovek : pripovetke

108 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Ивана и предала му се сва: оданошћу. детета према неком старијем.

У свој својој грубости човека који је све што има сам створио, Иван је био према жени добар, пажљив, колико је он то знао и могао. Јер је код њега било све одређено: он није сањарио о љубави: узео је Мару само за то да му роди сина наследника! И кад је, после кратког времена иза свадбе, Мара осетила дете „под срцем“, раздрагао се он, разрадостио. М овај груби, пословни човек, загрлио је нежно, благородно, своју жену, сав срећан и блажен: да ће Он доћи, Он, за кога се једино мучио, за кога је готово цео свет обишао.

А Мара, сада први пут, осети да је основицом једне среће; да је темељ једној кући; да је другарица свога човека; да је све њено као и његово: да је она сада њему равна. И била је горда и срећна и не више онако плашљива као досада; она се осећала мајком његовог детета.

3

Једног дана, за велике поледице, спуштала се Мара по каменим степеницама своје куће у подрум. Ишла је да наточи вина за вечеру.

Већ је било тамно. У једној руци носила је дрвену посуду за вино, у другој уљену лампу. Ишла је пажљиво. Лампа је слабо светлила. Кад је дошла до врата подрума отвори их. Онда — како је подрум био дубок — она полако, опрезно, стаде ногом на прву степеницу, па на другу... али, тада: нога јој се оклизну, и она се свали низ шест камених степеница у подрум.

Зајаукну, али је нико не чу.

Готово у несвести лежала је тако неко време. Ударила се тешко у бок и десну руку.

Затим, покуша да се-дигне. Не успе. Али осети како се у њој нешто претргло, Од тога, у ужасном

Ката оте ас ши <– ~ а ле.