Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 109

страху, обамреше јој ноге и руке. И ипак успе да крикне мало јаче не би ли је Иван чуо.

И он је чу и дотрча. Није се ништа видело. Викну је. Она мукло одговори. Затим, он, полако се спустивши низ степенице, нагази на њу. Лежала је на земљи, као мртва.

Страшна мисао блесну тада у његовом мозгу. Ужасну се од ње. Затим ухвати Мару својим јаким рукама и понесе уз степенице, у кућу. Ту је положи на кревет, и позва једну сусетку да доведе. одмах Марину мајку.

Чим је старица, сва преплашена, дошла, он упути човека са мазгом по лекара, а сам стаде у кут собе, покривши лице рукама.

А Мара, док је мајка око ње радила, није ни једном јаукнула. Она није ни осећала болова. Она се само плашила и, са страхом, чекала болове у својој утроби, који ће јој, одједном, открити сав ужас њене несреће. И болови се, изненада, јавише. Од њихове силине Мара паде у несвест. А Иван, разумевши по томе све, згрчи своје чврсте прсте, зари их у косе и зајеца.

После мало, зачу. се топот мазге.

— Лекар — рече неко.

Иван истрча напоље и срете се са лекаром на доксату.

— Помозите, господине докторе! — завапи. —

Тако Вам Бога, помозите ! Лекар и не одговори, већ уђе у кућу и оде равно болесници.

Иван није хтео више да уђе. Шта више, побегао је у двор и шетао, немирно, амо-тамо, по дворишту. Сви снови о срећи тону пред њим. Само један човек може још да спасе све; једном својом речи.

Кроз прозор гледаше он, како неке велике сенке иду по соби. Нешто спремају.

Чује затим, да неко силази по степеницама,