Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 11 пред свима да каже. На питања Иванова, лекар, јашући на мазги, причаше му (колико је било могуће да га он разуме): о повреди материце, о тешком породу, о побачају. На завршетку, са ужасним разлозима, замоли га да чува своју жену, јасно му доносећи пред очи: занесе ли Мара још једном, да ће, сигурно, и други пут побацити, а да ће је нов побачај стајати живота.

Ивану се смрачи пред очима, али не рече ништа. Ћутке, пратио је још даље лекара, па се онда растадоше.

После растанка гледао је Иван још дуго за човеком, који се, јашући на високој мазги, љуљао у седлу и нестајао у даљини; за човеком, који је поставио зид смрти између њега и његове среће.

Наједном се кренуо; али не кући. Упутио се на своју баштину. Сломљен сав, убијен, ишао је он полако (вукао се управо!), широким друмом према свом имању. Мислио је и није мислио. Рушило се све пред њим, све што је био замислио, као да је све то било од хартије.

Кад је овако пре одлазио на своје имање, негове куле дизале се високо, високо, бескрајно; сада од свега тога нема више ничега, све је срушено.

У то је стигао на отворени простор, одакле се видело цело његово имање. .

Тежаци му раде данас. Он их виде како лено врше свој посао. Не раде за себе.

Побесне. Научен на муку и труд, њега је страшно запекао овај несавестан рад тежака. Крену брзо њима, па, кад стигну тамо, избаци на њих сву горчину прошлих дана и сав бол који је у њима претрпео. Тежаци, изненађени, прихватише се преданије посла, али се његов бес није стишавао. Иван је псовао, псовао, избацујући на њих све псовке које је знао и све увреде које је, ваљда, у животу на себе примио, па, кад је изређао све што је знао,