Žena i čovek : pripovetke

110 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Захваћа воде из зденца. Траже убрус. Он ћути. Осећа жељу да затвори очи, да се сакрије. Тишина. Али, оне сенке иду непрестано по соби. Он их распознаје: оно је сенка мајке Марине, оно сусетке

2

оно лекара, који сада заврће рукаве... па се затим нагну... на то се све остале сенке смирише. Тишина.

Иван је дрхтао као прут.

— Сад је тренутак, сада — помисли. — Сад ћу да сазнам све. ,

Гледа, нетремице, у прозоре. Мир. Сви мирују.

Одједном се разбегоше све сенке. Трче по соби, јуре, све ужурбане. И, ено их сада поново стишаних над креветом, на плафону, на зиду... Мирују опет.

Крик!

Ивана зазебе око срца, готово се сруши.

— Све је свршено! шапну и заплака се.

Зовнуше га.

Полако, као на суђење, он оде уз степенице, а, кад ступи у собу, сви упреше погледе у њу.

Он је све схватио, све разумео.

А Мара, измучена, сломљена, бледа као смрт, имала је још само толико снаге да сакрије лице у јастук. Плакаше горко.

Лекар опра руке, покупи свој алат и, обећавши да ће сутра поново да дође, оде.

И онда опет топот мазге, што се удаљаваше,

Сусетке одоше, а он, са Марином мајком и Маром, оста сломљен у соби, сада тужној као гроб.

+

Сутрадан је поново дошао лекар и био врло задовољан стањем болеснице. Рекао је, да нема никаквих сложености, а ни страха по Марин живот. Затим је отишао.

Иван га је сам испратио. Хтео је да са њим насамо разговара. Изгледало му је, да лекар није сасвим искрен, да има неку тајну коју није хтео