Žena i čovek : pripovetke

112 СиБЕ Миличић

кад му је додијало да вређа, окрену се и оде равно својој кући.

Али се ни путем није смирио, све је нешто у себи гунђао.

Тако је приспео кући.

Мара је лежала сва смрвљена, очајна. Њена мајка сеђаше код ње, ћутећи, сва утучена.

Он је ушао. Њихови се погледи сретоше и ништа више нису имали да кажу једно другоме. Узевши нешто из капута он изађе одмах у двориште. Ту, седе на један камен и поче да пише, да прави · неке знакове по некој књижици.

— Нећете ви мене преварити! Свиње! Чим нисам код њих хоће да ме варају; лопови!

И онда бележи и одбија свакоме по пола наднице.

5

Неколико дана иза тога Мара се дигла.

Измучена пребацивањем самој себи, она није могла више да лежи. Изгледаше јој, да се налази у некој туђој кући, да је туђи људи негују и хране. Дигла се зато и почела да спрема по кући. Иако је била још слаба, она није на то пазила. Два-три пута осетила је омаглицу пред очима, али се није дала. Седе само тренутно, да не падне. Спремила је и обед.

Од овог дана беше тако сваког дана. Она се дизала и радила, а он јој није говорио ни добро, ни зло. Ујутро би се ћутећи дигао и изашао да обиђе свој виноград, а враћао би се у подне. Био је увек намрштен, и тако ходао, амо-тамо по кући, док не би сео за сто да једе.

Тада би, за тренут, и Мара села, да се после мало поново дигне и оде у своју собу, да се исплаче.

Тако су пролазили дани и месеци.

6 Једног јутра, чим је устао, Иван зовну жену

по имену. (После толико времена то је њој било необично.) Она му приђе сва преплашена.