Žena i čovek : pripovetke

114 СиБЕ миличић

кад тамо стигоше мирис карбола и разних лекова удари их у лице.

(Она се одмах сети на операцију и на онај страшан побачај. Одједном, све јој прође пред очима: и подрум, и пад, и оно кад ју је он понео на рукама, и мајка, и лекар, и болови, болови. Би јој исто тако јасно камо је доведена.

— Ко је тамо» — викну неко из затворене собе.

Иван дохвати кваку и отвори врата. Пред њих тада стаде један стари човек у белом плашту.

По зидовима, свуда, висиле су неке чудне слике: глава, руку, ногу, утроба. Под стаклима лежаху разна клешта и ножеви.

— Шта желите2 — запита их старац. Б

Иван му на то исприча зашто су дошли, и приповеди му цео Марин случај, потанко.

Мара га слушаше пажљиво, преживљујући у себи све то што је причао, исправљајући га, кадикад, у ситницама.

Кад је Иван свршио да прича, лекар га замоли, да, само за тренутак, причекају напољу.

Мара и Иван изађоше у предсобље. Седоше на клупу. Ћутаху; ни да би се погледали. Она је осећала неки чудан стид, као човек о коме је неко испричао нешто врло ружно. Он је запалио своју лулу и спокојно чекао да их лекар позове унутра.

За најкраће време врата се отворише и лекар их позва. Они уђоше. Мара се затим свуче и седе на операциони сто.

Дуго је трајао преглед. Иван се збио у један кут.

На сва питања лекара, Мара је одговарала јасно и причала му поново — до потанкости! — о побачају, о боловима, о ударцу. Онда је лекар сео, тешко одахнуо и рекао Ивану (као и онај први лекар), да ће Мару стајати живота нови побачај, који ће, сигурно, неминовно, морати доћи у случају нове бременитости.

Дигнувши се затим, позва гак себи и показа му разне слике са отвореним цревима и материцама,