Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ ага:

— Спреми се, идемо у град.

Она послуша, окрену се и оде усвоју собу. Док се она спремала, он оседла мазгу.

— Узјаши! — нареди јој, кад је сишла у двориште. Мара се дигну на један високи камен у авлији и баци се у седло.

Кренуше. Она није знала куда је води, није га ни запитала. Нека је води куд хоће, она ће све учинити што он зажели. Нека је мучи, нека је убије, она ће све поднети, јер је крива његовој несрећи.

Ишли су полако, без разговора. Кадикад он би само јаче ошинуо мазгу и викнуо, да заћути потом и да ћутање буде што дубље и несносније.

Она је била као на жеравици.

Пут је вијугао између брда: на завијуцима проварило би, понекад, море, плаво, далеко. Сретали су понеког из села, који је хтео да их, часком, задржи у разговору, али они продужаваху даље, одговарајући испрекидано.

Међутим се, иза једног великог завијутка, појавило високо, старо утврђење. Варош је ту, под њим. Треба само да се заокрене, па ће се помолити град. И, ево га. Најпре две куће: велике, камене, па, ено, на врху брежуљка над градом гробље, велико, окружено боровима.

Иду даље. Она гледа пред собом и ћути. Он пуши. Тако су стигли пред варош.

Он ухвати за оглав мазгу док она сиђе са ње. Затим, привезавши мазгу за једно дрво, кренуше полако у град: он први, а она полако за њим, без речи, мирна, покорна, као овчица. Он је ишао знајући куда; она није ни мислила камо иде: свеједно, само кад је он води.

Тако су ишли по уским улицама града, док не приспеше до једних тешких врата. Покуцаше. Врата шкрипнуше; они уђоше. Затим, кренуше тамним, широким, каменим степеницама на први спрат, а

8