Žena i čovek : pripovetke

118 СИБЕ МИЛИЧИЋ

да уради. Часком би хтео да све распрода и да поново побегне у свет: да се изгуби, да потроши све, да утопи све, ко зна у што... Онда би се, поново осетивши ону стару своју жељу за добити, закопао у рачуне, и рачунао, одбијао, додавао, збрајао...

Једног дана дође му у посету један пријатељ из оближњег села. Овај је био, недавно, стигао из Америке, па је хтео да види свог старог, доброг друга, с којим се скитао толико година по Калифорнији и Новој Зеланди. Код Ивана је остао читава два дана, па су се о свему разговарали. На послетку дође реч и на Мару и на њен случај, те Иван, с болом, исприча свом пријатељу све потанко, како се то догодило.

Пријатељ га је слушао позорно, па му онда саветова, да оде до другог града на острву, јер да је, баш ових дана, један тамошњи лекар излечио неку жену, коју су већ сви лекари били смрти препустили. Казао му је још и записао и име лекара.

Ивана изненади та прича. Нешто, као неко далеко светло, заблиста у његовом мозгу.

— О, кад би то била истина!

Одмах у себи одлучи, чим пријатељ крене, да ће и он кренути с Маром за други град на острву.

Тако је и учинио.

Али, како је град био неколико сати далеко, морао је мислити и на другу мазгу, за себе, аи на преноћиште.

Мазгу је лако нашао; код неког суседа. Најпосле и за преноћиште се сети неког свог друга „Американца“, с којим је био у далекој. земљи, те одлучи да га посети и да преноћи код њега.

Путовање до града беше дугачко и досадно.

Зашавши дубоко у јутро, сунце је жегло највећом снагом. Мазге су се уморно кретале, љуљајући своје главе, као неке чудне звонове.

Иван је јашио напред, бијући непрестано своју