Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 119

мазгу да креће брже. Мазга би се, сваки пут, само

тренутно скупила очекујући ударац, па после на-

стављала истим кораком даље: уморно и досадно.

Марина мазга удешаваше свој корак према Ивановој. Тако су, полако, ишли напред.

9

Око два сата после подне стигоше у град.

Варош се просула по луци, бела, лепа острвска варош, са лепим, високим, каменим кућама. На улицама није било готово никога. Врућина. Грађани излазе тек пред вече, кад је сунце при западу а маестрал крене низ дугу, шумну увалу.

Иван није знао где је стан његовог пријатеља. Сревши неког дечака, запита га за стан, али дете није знало. Покуша онда гвозденом алком на једним вратима. Нека срдита глава повири кроз прозор, па кад зачу зашто Иван куца, опсова му нешто и затвори капке.

Озлојеђен неучтивошћу грађана, Иван крену даље. Потковане мазге, корачајући по каменој калдрми, лупаху жељезним потковицама по камењу, а њихови ударци одзвањаху чудно од уских улица и полуотворених капија.

Дуго су тако ишли Иван и Мара не срећући никога, док, одједном, не нађоше неку старицу, која их одведе до куће у којој је Иванов пријатељ становао.

Покуцаше на вратима: пријатељ повири и, познавши Ивана, радосно га поздрави, па повуче конопац, а велика се врата отворише. Тада они уведоше мазге у двор кроз широку капију и привезаше их за железне прстенове у зиду.

У том притрча пријатељ. Загрлише се. Много је година било прошло а да се нису видели. Растали су се кад је Иван био отпутовао за Нову Зеланду. Од тада се, до данас, не сретоше.

— Ти добро, Иване>

— Видиш, Богу хвала, добро.

— А ово ти је женар