Žena i čovek : pripovetke

ЧУДОТВОРНА СЛИКА 18

Марта и Дон Стипе поздравише се са њим мирно, спокојно. Марија се једва прибрала, и с муком успе да му некако пружи руку.

Онда, после кратког разговора, све четворо кренуше према палати Мариновић; Драгутин са стране Маријине, а Дон Стипе са стране Мартине.

Разговарајући тако дођоше до куће.

Пред вратима се задржаше мало, иако је Марија била нестрпљива да се што пре одели.

А кад дође да се растају, Драгутин замоли Марту, као старију, да му дозволи, да их посећује. Марта, иако је било то нешто ново за њих, погледавши у Марију, хтеде да одбије, али, не нашавши у себи довољно смелости за то, слегну раменима и насмеши се, што Драгутин схвати као одобравање. (Марија пробледе сва, хтеде нешто да каже, али се уздржа).

После тога се разиђоше.

— Марто, хоће ли он заиста доћи» — запита Марија усплахирено сестру кад се нађоше саме иза вратница своје палате.

— Па зато је и тражио да може да долази! одговори Марта пењући се, мирно, по степеницама.

— Али, шта ће он код нас»

— Како, шта ће» — Одговори, с чуђењем, Марта. — Да нас посети!

Марија не продужи. То је био први пут што се сестре не разумеше одмах.

А кад се попеше на спрат, Марија, понета неким тајним нерасположењем, оде у своју собу.

— Шта ће он код нас» Шта ми њему требамог — понављаше она, непрестано и без своје воље, а са јасном бојазни и страхом од узрока тим посетама, који она није смела ни да призна сама себи.

— Ако он мисли... ако он хоће... — поче она да шапће некако за себе, некако, готово, ван себе: — Ако он хоће...

..„Али се, наједном, задржа!... Није нашла у себи довољно снаге да доврши у себи своју мисао.