Žena i čovek : pripovetke

34 СИБЕ МИЛИЧИЋ

гледало тако нечедно, као што се то сматра „доле“, ниже, у местима ближе мору, јер велико и непрекидно живљење у безграничној заједници, беше учинило, да се у тим људима нису били развили појмови сопственог и недозвољеног. Чедност жене ту није имала великог значења, јер сваки нови живот, који је бројчано увеличава заједницу, био је схватан, као нова, потребна снага за рад, и никаквог унижења ни омаловажења није доносила неизвесност очинства. Љубомора је ту била непозната. Брак је на висоравни био чисти природни нагон. По неколико деце рађало се пре него што би њихови родитељи и ступили у законите брачне везе. А те законите брачне везе долазиле би случајно. Кад би после неколико година „брачног“ живота „муж“ и „жена“ сишли, по потреби, заједно у варошицу, онда би, ако би се само сетили, отишли до тамошњег жупника и пријавили се за венчање, а он би их, сместа, присиљен изјавом суложништва, венчавао.

Те жене на висоравни беху чврсте, јаке, као прве жене; изгледаху као оваплоћење великог, највећег закона Природе! По њиховим куковима великим и јаким, који изазиваху сву бруталну страст њихових мушкараца, видело се одмах: да их је Природа дала тамо за то, да буде благословена њихова утроба, се да се јаки, снажни живот продужи кроз њих.

Али, као у свему и свуда, тако се иу овоме, на висоравни, нашао изузетак.

Међу тим крупним, грубим девојкама, нашла се једна: плава, дивна, неупоредиво лепша од осталих. Целим својим бићем одудараше она од својих сељанки. Као да је чудом била ту створена, убачена ко зна каквом тајном. Не онако чврста као остале, већ савитљивија; не онако груба, већ танка и фина. Име јој беше Катица, а беше ћерка једног од најнеугледнијих сељака висоравни.

Док су друге девојке, њене вршњакиње, све, већ добро знале за задовољни додир изабраног (а