Žena i socijalizam

448

у томе лежи гарантија за његову способност у конкуренцији. То је извесно ужасан систем; он појачава пауперацију радника и његову зависност од предузетника. Пролетер је принуђен да ради за све беднију награду. И свака одредба радничке заштите, сваки вишак издатка за ову или ону социјалну дужност, која не обвеже предузетника и за кућне раднике који за њега раде, потстиче га да проширује круг кућних радника; кућна индустрија даје предузетнику користи какве му лако не пружа ниједан други облик производње, претпостављајући да се он према природи процеса производње може спровести.

Али капиталистички систем производње ствара не само суперпродукцију робе и радника већ и интелигенције: И интелигенција обезбеђује себи опстанак све теже, понуда превазилази стално тражну. Само једно није у овом капиталистичком свету сувишно, то је капитал и његов притежалац, капиталист.

Ако су буржоаски економи малтусианци, они су оно што у буржоаском интересу морају да буду, само своје буржоаске бубице не треба да преносе на социјалистичко друштво. Џон Стуарт Мил вели: „Комунизам је управо оно стање ствари, код кога се сме очекивати да ће се јавно мишљење изјаснити са највећом интензивношћу против ове врсте саможиве неумерености. Свако намножавање народа, које би умањило угодни положај становништва или повећало његове напоре, морало би имати за последицу по сваку поједину индивудуу друштвену непосредну и очигледну беду, а она се тада не би могла приписати саможивости послодаваца иди неправичним привилегијама богатих. У тако промењеним приликама не би могло изостати да јавно мишљење не покаже своје негодовање, а ако оно не би било довољно, да се казнама ма које врсте угуши ова или која друга за друштво штетна неуздржљивост. Према томе комунистичка теорија не заслужује ни у колико нарочити приговор са гледишта опасности од пренасељености; шта више она се препоручује тиме што има тенденцију да ово зло у великој мери предупређује.“ А проф. Ад. Вагнер вели на страни 376 Рауовог „Уџбе-