Žena i socijalizam

451

искоришћењу земље већ је, како ми мислимо, неоспорно доказано колике огромне напретке човечанство може учинити у погледу добијања нових количина хране чак и са гледишта данашње науке о обради земље, али хоћемо да приложимо томе нових примера. Један врло ваљан велепоседник и признати национални економ, дакле човек који у оба правца далеко превазилази Малтуса, рекао је још 1850, дакле у време када је агрикултурна хемија лежала још у пеленама: „Продуктивност производње сировина, нарочито ране, неће у будуће изостајати иза продуктивности у фабрикација и транспорту... Тек наших дана почиње агрикултурна хемија отварати изгледе за пољопривреду, који ће бесумње још завести у понеку заблуду, али који ће на крају крајева сшварање хране довести у зависносш од друштва као што данас лежи у његовој власти колшко ће џ каквог плашна произвести, само кад има готова памука.““

Јустус фон Либиг, творац агрикултурне хемије, мишљења је „да је земља неисцрпна и да непрекидно даје _ најобилатије жетве, ако има у довољној количини људ_ ског рада и средстава за ђубрење.“ Закон опадања земљишног приноса је Малтусова бубица која је могла бити примљена у његово време са врло неразвијеним пољопривредним културним стањем, али је науком и искуством одавна оповргнута. Шта више закон је: Гринос једног поља стоји у непосредном односу према људском раду које се на шсшо упошреби (са науком и техником) ш ђубрету које се на њега целисходно ушроши. Кад је сатнобуржоаској Француској било могуће да свој земљишни принос у последњим деведесет година више него учетворостручи, докле се становништво није ни удвојило, то се могу очекивати потпуно други резултати од друштва са социјалистичком привредом. Наши малтусијанци предвиђају даље да при данашњим односима не улази у обзир само наше земљиште већ земљиште целог света, тојест великим делом земље чија плодност даје. двадесет, тридесет и још више пута толико колико наше "земљиште исте величине. Земља је до душе прилично

# Бодђетив: Лот Вејепећетте Чег восјаћеп Ррасе. 1850. 295