Žena

НОО |. ЖЕНА

ваточеничку храну. С Видом сам раскрстио ва навек. И после тога ће ми одлахнути. 21. јануара, 1904.

Ја сам најцрња кукавица овога света. Нисам могао овако да издржим; нисам могао да живим и по-

ручио сам Види да дође.

Дошла је! Сама. Ја нисам могао да јој приступим, нисам могао да проговорим ни речи, него сам горко јецао, а она је узбуђена, уздрхтана прошапу тала у неко доба само толико: — Ти си ме звао.

Дакле, ја да јој кажем, шта сам је звао. Она нема шта да ми каже. Кад је дошло да се разплазимо, полетех, да је пољубим у руку. У образ нисам смео, а она није дозволила да прптиснем усна н,руку њену. Изгледало је, као да неће да се понижавам. А је ли било тог! Рука јој је горела као ватра...

28. децембра, 1905.

Осуђен сам коначно на 83 године. Била ми је мати. Како ужасно изгледа та несретна жена. Говорила ми јеи о Види Вида има златне руке и учила је пола године матпамодлук. Сада има трговину женских шешира, дабогме, не свде, јер је морала да оде у мало већу варош. И мата не може ла се нахвала, како јој добро иде.

Кад сам равнодушно слушао ту приповетку, онда ме мати погледа чисто запрепаштено и пита:— Шта је то с тобом и с Видом 7

— Није ништа!

— И она каже да није ништа. Само јој изгледа, да је теби тешко да се на овом месту састајеш с њом. Кад јој говорим да ћеш се вратити, и да ћете још сретно и задовољно живети, она клима главом. Дабогме да је тужна, увек тужна, кад год не мора да сз смеје на своје муштерије. Али ће то проћи; само док се ослобогиш...

Мати је предала молбу ва помиловање, тражила да и Вида потпише и она је потписала. Мати се нада помиловању, а дао би бог да н кад не изађем одавде. Шта ћу ја још у слободи и у свету; Зар да се враћам жени 2 Она би ме примила, кае што је потписала