Žena

ВЕНА 121

боље. Док наши љубавни песници и наша интелигенција буду исповедали средњевековна начела франачких „ритера“, како је бајаги женскиње зато створено, да милокрвно љуби; све дотле, док ми са својим пренемагањима „бело лане“, „дико-рано“ будемо окивали женскиње да не изађе из свога круга; једном речи све дотле, док ми наше женскиње будемо одгајали, да нам буде само верна љуба и ништа више: све дотле ћемо стварати ђубриште, на коме ће цветати и развијати се неки пусти, болесни осећаји... Онда, кад дођемо једаред до уверења и ми и женскиње, да оне могу имати и друге цели, а не да су само зато ту, да ми волемо њих и оне да воле нас, онда ћемо мало хладније, озбиљније мислити о браку и животу, те тражити себи друга трезвено, а нећемо чекати да напђе на нас нека појетичка врућица, те да нас после руководи пуста страст. А што се мушкобања тиче: не бојте се, господо, неће се оне никад толико помушкобањити, да забораве, е су женскиње. |

Ето, дакле, каква ме је мисао заносила, те сам претерао и постао у оној расправи неучтив, страстан и пакостан. Али што се тиче саме ствари, што се тиче питања о љубави, држим и данас, да у главноме нисам био далеко од истине. Молим, да чујете оне наворе:

Љубав, какву данас виђамо врло често, није. друго него болест. И сама историја те љубави слична је историји других наших болести. Равне прилике, у којима живе равни људи, рађају равне болести. Има старих болести, што се данас губе, н. пр. куга, а има нових болести, о којима није знао стари свет. Таква је н. пр. дечја гушобоља, дифтерија. Многе су болести дошле због наше разнежености; њих је донела култура. Ето н. пр. кијавица. Дивљаци и данас не познају кијавицу. Римски историчар Плиниус пише, да је за његово доба било вазорно, у отменом друштву извадити из џепа мараму. Који нису могли бити без мараме, те су сматрали као нечисте. Дакле, кијавица беше још тада врло ретка, нечиста болест.

о није реч о кијавици, пего о љубави. И ја сам,

%