Žena

ЖЕНА 123

вукоше се у шуме и пештере, и тамо су прљави и неочешљани, полудивљи и равнодушни за све друго, јели корење, мучили своје тело, а неки су стајали годинама на високим дирецима — исто. као гуске на, једној нози. И свето — у славу бога. Средњи век је то сматрао за праву, истинску и дубоку љубав, па је необично одликовао такве људе са „дубоким осећајима“ и уврстио их у светитеље.

Доцније се људи у том погледу опаметише. Увидеше, како бог нема ама баш ништа од тога, што стоје по ваздан као нека страшила на једној нози, па се и окануше тога посла.

И таман да рекнеш: „Боже помози“, када племићи и властеле, а без сумње из дуга времена, почеше тражити нове узоре, које ће обожавати. И нека им је просто, што изабраше женскиње ва то. Жеенскиње у оно доба беше потиштено, њих су спаљивали као вештице, а слабо је спомена, да их је неко сравњивао ва небеским сјајем, миомиром, или анђелима. „Бубавни уздисаји племића почеше полако да гасе оне гломаче, које беху подигнуте за вештице.

Али ето нам нових аскета. Данас у љубави према женскињу, исто као пре у љубави према богу, не видимо ни труни оног здравог, свесног поштовања, него неку ужасну гровницу. Куд год се окренемо, видимо нека саломљена срца, чујемо неко бунцање, разабирамо горке увдиваје, баје, аје, ваје. Џонеког, а и понеку, морају да чувају, као да је у врућици, да не скочи у љубавном заносу у воду, да не попије чашу цианкали, или да не учини било какву глупост. А ако неки остану „неуслишани“, па оду у бели свет или им „препукне срце“, ми градимо од њих приповетке; мекана срца лију за њима сузе и увршћују их у љубавне свеце.

та и таква љубав постала је прилепчива. То болесно чуство прешло је чак и путем наслеђа од оца на сина, и ми смо данас болестан, грозничав нараштај. Кад. вавлада колера, најбоље је ономе, ко не мисли много о њој. Па није ни то саветно много мислити о љубави и заносити се њом. Јер иначе, чим

%