Žena

186 ЊЕНА

„Дивна поља и ливаде тучне, погажене беху од Турака“ и т. д. На мах се освестим, увидех погрешку, те хтедох од срамоте да јурнем у Гамиш. Какав сам био, добро те нисам учинио и ту бруку. Напослетку се прибрах: „Хтео сам да вам кажем нешто, али сам се збунио“, промуцах мало после. И у младој глави моје госпођице киптили су можда романи шта ли, тек она ме узе тешити, да то не чини ништа...

Не вреди да описујем даље ситнице. Хтео сам само да покажем, на какав детињаст, смешан и глуп начин започех ја своју „љубав“ Па знате лишта се временом развило из тогаг Дошао сам близу лудила. Запустио сам школу, заборавио на другове и пријатеље, ванемарио све. Не знам од чега сам живео, јер нисам скоро ништа јео; од мене се начини сен, а био сам као у некој непрекидној гровници. Мислио сам и мислио само о њој. Кад се састадосмо на степеницама или у парку, дрхтао сам као прут, гледах је и гледах, а подухвата ме јева. Много пута не могох да се кренем с места, а и данас мислим, да сам јој се икад дотакао руке, био бих на месту пресвисао.

Кад прође испит, дошао је отац по мене, и одвео ме кући. Тамо ме чуваху као болесника, а и нисам био здрав. Ја сам веровао, потпуно веровао, да човек може да умре и пресвисне од чежње, али верујем и то, да је то болест као и свака друга болест. Када сам се доцније сећао оних дана, желео сам само једно, да ми се то никад више не поврати, као што не желих, ди ми се икада више поврати запалење плућа.

Дуго сам вукао своју бољетицу. Кад сам се вратио у Темишвар, с мојом госпођицом наступила беше јака промена. Она беше у добу, кад од шипарице за 8—4 месеца постаје развијена девојка. А ја, ја сам још увек био нешто, што не долави озбиљно у рачун, нешто што има 15 година.

Најужаспије беше по мене доба, кад је госпоица то осетила, те ме гледаше са некаквим надмоћним осмехом, поче да се понаша самном као велика девојка с — дететом. Једном ме хтеде то понашање да убије, у мени се узмути крв, и ја је назвах најцрњим, гадним именом, кога никад није