Žena

188 ЖЕНА

_ Књижевност. |

Да ли да оснивамо женске манастире

У издању „Матице Српске“ број 42. изашла је књига под насловом: Наша народна тросвета, задаће јој и потребе. Написао и 1910. год. сазватом Српском Народно-Црквеном Сабору приказује „Љубомир Лотић. Нови Сад 1910.

И код нав у карловачкој митрополији већ се доста давно пре. треса питање о стварању српеких хуманитарних завода и установа. И што је врло природно, то ву питање наши књижевници и политичари покретали скоро увек у веви са нашим манасти. рима. Није ни чудо! Наши еу манастири богати, подигнути у красним и здравим пределима, а наши калуђери, бар су докодни. Орпека народна радикална странка узеда је ову мисао и у свој програм, те је извојевала нову манастирску уредбу, која спречава расипање манастирских прихода и пружа могућновти за стварање хумнитарних и просветних установа.

Писац ове књиге говори, међу осталом, и о подизању хуманитарних завода и установа, па и он узима при томе у рачун наше манастире.

Но има нечега новога у овој књизи. То је оснивање жен ског калуђереког реда у нас. И ево шта вели писац о томе:

„Многе од ових (хуманитарних) институција могле би се управо дивно остварити, кад би у нас било још нечега, а то је: женских манастира. Онда би калуђерице уведе у своје старање и многу од ових институција, које нису за калуђере, и у њиховим рукама то би било веома добро смештено. Ми смо у прошлости већ имали калуђерички ред, којем је седиште бидо у манастиру Фенеку. На нашем Народно- Црквеном-Сабору 1902. год. српеки књижевник и тада посланик прота Милутин Јакшић говорио је да би било потребно, да се оснује и ред српеких калуђерица. Тада је с неких страна ово мишљење неповољно било прихваћено; но држим да то није било основано. Кад би се женски калуђерски ред основао тако, тек да га има, онда би свако морао бити противу тога. Али будући да би калуђе рице могле примити на себе многе таке народне хумане задаће, о којима сад апсолутно нема никога да води бригу, па и они што критикују, неће ни те, као скоро ни једне друге нар, бриге, да приме на себе, то се онда не може рећи, да је то нама непотребно и т. д,“