Žena

548 ВЕНА

Илија (вапрепашћено погледа у све, па онда у Јулку): Али зашто, госпођице 2

Јулка: Кажем вам, свршено је. Не може бити ништа.

Илија: Та то је наопако! Али зашто забога2

Јулка: Дакле, у кратко. Ви знате, да је мој отац поверио свој новац, па и мој такозвани мираз, нашем несуђеном старом свату, чика Марку.

Илија: Знам!

Јулка: Чика Марко је изгубио тај новац у трговини. Ми не желимо да вас обманемо. Па према, томе......

Илија: И је ли то све, госпођице 2!

Јулка: Па зар то није доста2!

Илија: Госпођице! Да од тог мираза неће бити ништа, то вам ја сигурно внао.

Сви: Шта 2!

Илија: Јесте! Ви знате, да мој отац има јаких трговачких веза. А у трговачким круговима се већ давно поверљиво знало, да је наш несуђени стари сват свршио. Он је необично много трошио на женскиње, и то лакомислене женскиње.

Мргуд! Па зашто ви то мени, господине, нисте казали вараније2

Илија: Ја нисам имао права! И напослетку, ви би од мене тражили доказа, а ја не бих био у стању да вам докажем. А може бити да би помислили, да сам се поплашио због мираза.

Јанићка: А шта да ти казује2! И лепо би му ишло, да ти је казао. 'Та ти и сад не би веровао, да ти није сам твој пријатељ Марко писао.

Илија (Софији): Дакле, молим вас, ја иштем само један мирав — вас!

Тетпке: Кпвео, синко! 'Тако говори човек. (Иду сви к њему и рукују се.)

Јанићка: Нису баш ни тетке бадава на свету. Вала и 7 жена нешто вреде. Ми ћемо нашој Јулки дати обећани мираз. Овај вас је млади женски ђаво само искушавао. Ви сте показали да сте човек.

Софија: Молим, изволите сести! (Седају.)

„урићка: Ви не знате, како ја журим! Нисам