Žena

НЕ 21 Е 521

Види госпа, шта је Марку мана, Он је јагње од недеље дана, И не сања онај излаз трећи, Па ће ово Краљевићу рећи: Од смрти ме немој устављати; Не вреди ти мртву избављати, Ако су нас на глас ружан дали, Само мене с тим су покопали, Твоја слава биће тиме већа, Ти крив ниси, ал' си ми несрећа. ја у мојој млађаној памети, Волим што ћу због тебе умрети, Нит те кунем, нит: ти пребацујем ја сам сретна, јер те силно штујем, Морам мрети због толиког срама, Ал) с именом твојим на уснама!... Толко рече, па само уздише, Да требаше, рекла би и више, Ал и Марку залуд више рећи, И он схвати онај излаз трећи, Сад и њему у памети равно, Што је шарац схватио одавно. Марку свану, види белу зору, Крв му јурну, образи му гору; Ко пиринач, кад га вода дави, Као пилав он се распилави; Заљуља се медведском милином, Пред њу паде с тешком телесином, Па јој грли ноге и сандале, (Грдне ноге, долазе му мале), Глас му штуца, а збуњено муца: Госпо зоро, освани ми скоро, Вита јело, твоје бајно тело, За бољег би од мене поднело, Ни' ти образ за јунака груба, Ал: те молим да ми будеш љуба. Вита јела сави своје грање, (Танке руке), наста миловање. Зора бела двоје сретних срета И где поста ован од јагњета.