Žena

104 ВЕНА

Болеснику треба мира, а и он не сме много говорити. А на стотину места ћете видети, како у болесничкој соби и мушко и женско направе касину и говоре као да су на рогљу. Често говоре међу собом о свему и свачему, па и забораве на болесника. А тек једни оду, други дођу. Он би можда нешто хтео, има какву муку, а мора се уздржавати, па би најволио да су те његове посете негде у Африци, али се устручава да то покаже. Често те посете многс више изломе болесника и од саме болести.

Многи домаћини кад имају болесника у кући, уклоне све столице из болесникове собе, да нико ве може тамо засести као у позоришту. Има посета које увек мисле само на себе и долазе код болесника да прекрате време, а немају према 60леснику призрења. Треба им казати: Болесник мора сад да се пресвуче! и онда ће ваљда отићи, ма да у многим случајевима ни то не помаже. Има посета, које мисле, кад су се већ нарочито обукле да дођу и кренуле се од куће, онда имају права и да остану и то подуже. Има пуно болесника, који виде то и осете то, па кад посете оду, пропљују скоро крв од муке.

Главна правила, што су их лечници поставили у овом погледу, ова су: Код иоле тежих болесника не треба никако улазити у собу. Доста је на час два посетити домаће и распитати се, али и тамо остати најкраће време, јер кад има у кући болесника, има и сувише посла. Но кад је болеснику боље, па јеи жељан наше посете, не треба остати дуже од 5 до 10 минута, најдуже четврт сата. Греба имати на уму, да ће доћи вероватно и други.

Ко. већ посети болесника, треба да има на уму ово: "

Болесник је обично нерасположен, суморан, раздражљив, његова болест га мучи и он осећа и телесних болова. Мора дакле човек бити веома обазрив са болесницима, ако неће да њихово стање још погорша. Не треба никад говорити боле-

снику како се променио, како је омршавио, како