Žena

ПЕН А · Ја

рђаво изгледа. То му не треба казати речима, али му то не треба казати ни лицем, ни погледом. То би болесника снуждило или раздражило. Не треба говорити болеснику ни о болестима, које су се смртоносно окончале, и треба да имамо на уму: Кад одемо од болесника треба да га оставимо у пријатном расположењу и утешена, а не да га оставимо у очајању. Најбоље је не говорити с болесником много о његовој болести, већ скренути разговор на другу страну, на оно, што ће га разонодити.

Није добро испитивати болесника какве му је лекове преписао лекар и шта све употребљује, па му онда причати како се други у сличним болестима друкчије лече, па му још препоручивати да проба што шта. Тим начином такве посете пољујају код болесника веру у лекареве савете, а кад болесник нема вере у свог лекара и његове прописе, онда је његово душевно расположење веома бедно, а то пречи оздрављењу. Има људи који сматрају за своју дужност да саветују болеснику што друго и боље но што је саветовао лекар, јер ако то не раде, мисле да нису имали права да дођу. Ти доводе болесника у недоумицу, а збуњују га, јер је мало болесника који ће хладно промислити и казати: — Море мани га, тај нити је што учио о лечењу нити што разуме.

Посетити болесника и оставити пријатан утисак, није лако. Зато посета нека буде што краћа. Што мање говорити о његовој болести. И треће: Памет у главу. Зацело не вреде они, који у болесничкој соби певају, али су и од тих гори они, који са болесником плачу.

Дабогме да и у овом много зависи од нарави болесникове. Неке нарави су жељне посета, неке нарави могу врло много посета стрпљиво да поднесу, а имам једног пријатеља који може само три дана да издржи посете, па онда даде забравити врата, а на вратима напише под својом картом посетницом: Умро сам и већ су ме сахранили!

Искрени. пре,