Žena

158 ЋНЕА

одликовао, било је јасно. Када је била реч о ма којој девојци, увек ми је говорио: — Али молим вас, ви се тек нећете сравњивати са том госпођицом. Када је мислио о нечем да пише, увек би ми у напред износио своје главне мисли, па чак и онда када је писао о жутим мравима, и хтео да чује моје мишљење. Покупио је своје приповетке, одштампао их је у књигу, а у првом листу написао: „Мојој вили“

Ко је била та његова вила 2 Цео свет је држао да сам то ја, а и ја сам у то понајвише веровала, но истини за љубав морам признати, да ми он то није казао. Није ми казао то; није ми никад казао да ме воли; није ми никад казао да сам лепа; није ми казао да уздише за мном; а још мање ми је кадгод казао, да би желио д» ми постане муж. Све је то истина; али ако са друге стране узмемо ствар, онда је истина и то, да је цело његово понашање несумњиво говорило, да сам ја лепа и паметна и најсавршенија, и да он нема других жеља, него да буде уз мене и... из свега тог могло се извести, да он има према мени, како се то већ каже, најозбиљније намере и да жели да се нас двоје вежемо кроз цео живот.

Тако је то ишло годинама. Данас се и сама чудим како је то могло бити, али је било. Другарице су ме питале: када ће бити сватовиг Рођаке су ме питале то исто, па ме је напослетку питала то и мати, али не отворено. Често је навађала разговор и на то, а када сам ја избегавала, запитала ме је: Мислиш ли се ти, дете, удавати2 Одговорила сам, да то зависи од прилике. А она ме је онда питала: Мислиш ли ти, дете, да ће се господин професор оженити ја сам одговорила, да мислим. Уз то сам поцрвенила и тако рећи побегла и мати ме није тада више узнемиривала. Видела сам да и оцу не годи та ствар, али је он ћутао. За све то време био је господин професор према мени једнак. Догодило се да му је умрла тетка, догодило се да ми је умро деда, напослетку се догодила и та несрећа, да ми је умро отац. После сва-

У

=>