Žena

РАЈЕ БА 159

кога смртног случаја, разуме се, није могло бити речи о удаји, бар за неко време.

Али се догодила и два друга случаја. Удала се моја млађа сестра и јавио ми се просилац. То су били догађаји, о којима се морало претпоставити да ће решити и моју ствар, и да ће и господину професору отворити уста. У оба та критична случаја господин професор отпутовао је на неколико месеци. Први пут отпутовао је у Беч да прикупља грађу за инфузорије, о којима је у оно време писао расправу. Други пут, када ми је дошао просилац, и када се о томе почело говорити по вароши,

он је морао нагло да отпутује у своје родно место што му се разболела сестра, и још због неких других породичних ствари. У оба случаја тражила је мати да дођемо на чисто, но мени је то изгледало простачки. Изгледало ми је јуришање на ч0века, као да хоћу да му се наметнем. Пристала сам радо, да се моја млађа сестра уда пре мене, а и без и најмањег премишљања одбила сам просиоца. Онда је мати моја говорила самном подуже и отворено, и ја се из тога разговора нисам могла извући. Казала сам им отворено како стоји међу нама, а она је то и сама знала, она је оштро осуђивала господина професора, који као што рече: нит хоће да ме узме, нити да ме другоме даде. Али ја сам веровала у оно што су ми говорили његови погледи, његово понашање, његова приврженост

мени; осећала сам да за њега не постоји друга девојка осим мене.

— А шта ћеш ако се превариш2 — питала ме је мати. Ја се уздрхтах: — Онда сам се преварила, ре-

кох да се једва чуло и одох.

Од оног првог бала прошло је на тај начин скоро десет година. Шта је све говорио свет, то мени нису казали, али ми је било непријатно, када сам о томе мислила. Пролазили су дани, а господин професор остао је стари, увек уз мене, увек једнако предусретљив, увек гледа да ми из очију

прочита и најмању жељу, па да је испуни. Мало