Žena
179 : ОВА
Одмах друга је песма: „Реч роду“. Тамо пева песник сасвим друкчије.
„О,. роде мој поносни, мој дични, бедни роде! Угуши јецај тужни и лица свог обрни,
и пођи путим' што ће блаженству да те воде Размахни крила своја, ој орле мој, и прни!
Тргни се, дигни једном! Већ задња куцну ора. Одсудни то је часак збиљског и мушког рада; не клони духом! С твојих богатих, благих гора и таласастих равни блиста се сунце нада,“
Та се песма завршује овим стиховима:
„Челичне груди твојих синова, сложних, свесни: бедемом. биће тврдим спасења твог. И тада „полету твоме силном ни душманин што бесни. "одолет неће моћи, ни грдна врата Ада.“
Одмах четврта песма носи наслов: „Српска земља“. Овде наилазимо поново на крајњи очај, малодушност па и колебање. Песник пева: / 3
"„Ово је земља бурјана и драча, ово је земља подлих сунцокрета, ово је земља пијанки и плача и легло врапца који ниско лета. Ово је земља бурјана и драча.
Ово је земља гнојна, здрава, јака,
ал на њој само штир високо ђикд,
Ово је земља чмалих пупољака, плодове чије не окуси нико.
Ово је земља гнојна, здрава, јака. .
Ово је земља каснога цветања, ! ово је земља мразева прерани',
ово је земља где се много сања,
а бербу мисли туча потамани.
Ово је земља каснога цветања.“
Песник још даље кука у овом правцу па онда наилаз; на њега над: - 1:
„А ја сам твоје пасторче што гори и силне жуди распињу му прса,
и што се слепо нада новој зори,
и чека славу новога ускрса.
О, ја сам твоје пасторче, што гори.“