Žena

179 : ОВА

Одмах друга је песма: „Реч роду“. Тамо пева песник сасвим друкчије.

„О,. роде мој поносни, мој дични, бедни роде! Угуши јецај тужни и лица свог обрни,

и пођи путим' што ће блаженству да те воде Размахни крила своја, ој орле мој, и прни!

Тргни се, дигни једном! Већ задња куцну ора. Одсудни то је часак збиљског и мушког рада; не клони духом! С твојих богатих, благих гора и таласастих равни блиста се сунце нада,“

Та се песма завршује овим стиховима:

„Челичне груди твојих синова, сложних, свесни: бедемом. биће тврдим спасења твог. И тада „полету твоме силном ни душманин што бесни. "одолет неће моћи, ни грдна врата Ада.“

Одмах четврта песма носи наслов: „Српска земља“. Овде наилазимо поново на крајњи очај, малодушност па и колебање. Песник пева: / 3

"„Ово је земља бурјана и драча, ово је земља подлих сунцокрета, ово је земља пијанки и плача и легло врапца који ниско лета. Ово је земља бурјана и драча.

Ово је земља гнојна, здрава, јака,

ал на њој само штир високо ђикд,

Ово је земља чмалих пупољака, плодове чије не окуси нико.

Ово је земља гнојна, здрава, јака. .

Ово је земља каснога цветања, ! ово је земља мразева прерани',

ово је земља где се много сања,

а бербу мисли туча потамани.

Ово је земља каснога цветања.“

Песник још даље кука у овом правцу па онда наилаз; на њега над: - 1:

„А ја сам твоје пасторче што гори и силне жуди распињу му прса,

и што се слепо нада новој зори,

и чека славу новога ускрса.

О, ја сам твоје пасторче, што гори.“