Žena
14 ВЕНА
И у другим неким питањима стојимо од прилике тако, и овако; и онако, управо свакојако. На пример песма: Повратак. Ту се народ из суморних равница диже и сели у стару постојбину.
„Мој се народ диже и натраг се враћа; зидине га древне, беле кости зову. Урвине, пропланци, крши су му браћа, овде гљиве гњију по рођеном крову.
Ово сунце није за слободног сина,
ово сунце пржи и мозак у глави,
оно очи коље, када пут планина погледаш, — о, овде и сам ваздух дави,.“
А затим завршује:
удато пођи, иди! Овде ћеш без части угинути; ове испиће те узе;
ово златно ропство и отровне сласти, овај мир потмули без смеха и сузе.
Пођи и не жали ове равни лене, домовину твојих варки и обмана, Не понеси ништа, нек ждеру хијене, тек у руци да ти цвета липе грана.
Не понеси ништа, само свога цара. Дошао си с њиме и иди са њиме.
И не осврћи се. Нека гладних хара, нек ти се кровови за леђима диме:
ти иди у миру, чувај свога цара.
О, од тога страшног спроводничког хода застрепеће брда, многа кула стара,
и плавог Дунава зашумеће вода...
„И ти идеш, идеш, мирно као туга,
а шапат се чује: — „то су задњи тићи! Тај ни један није хтео бити слуга,
и сад ће се с Царем погрепсти ил' дићи.“
Но има још две песме о сеоби где песник одвраћа Босанце да се селе. У првој песми: Један пролог, пева песник и ово:
„Убога Босно — и од наше душе комад по комад кида се, када те твоја остављају деца!