Žena

14 ВЕНА

И у другим неким питањима стојимо од прилике тако, и овако; и онако, управо свакојако. На пример песма: Повратак. Ту се народ из суморних равница диже и сели у стару постојбину.

„Мој се народ диже и натраг се враћа; зидине га древне, беле кости зову. Урвине, пропланци, крши су му браћа, овде гљиве гњију по рођеном крову.

Ово сунце није за слободног сина,

ово сунце пржи и мозак у глави,

оно очи коље, када пут планина погледаш, — о, овде и сам ваздух дави,.“

А затим завршује:

удато пођи, иди! Овде ћеш без части угинути; ове испиће те узе;

ово златно ропство и отровне сласти, овај мир потмули без смеха и сузе.

Пођи и не жали ове равни лене, домовину твојих варки и обмана, Не понеси ништа, нек ждеру хијене, тек у руци да ти цвета липе грана.

Не понеси ништа, само свога цара. Дошао си с њиме и иди са њиме.

И не осврћи се. Нека гладних хара, нек ти се кровови за леђима диме:

ти иди у миру, чувај свога цара.

О, од тога страшног спроводничког хода застрепеће брда, многа кула стара,

и плавог Дунава зашумеће вода...

„И ти идеш, идеш, мирно као туга,

а шапат се чује: — „то су задњи тићи! Тај ни један није хтео бити слуга,

и сад ће се с Царем погрепсти ил' дићи.“

Но има још две песме о сеоби где песник одвраћа Босанце да се селе. У првој песми: Један пролог, пева песник и ово:

„Убога Босно — и од наше душе комад по комад кида се, када те твоја остављају деца!