Žena

344. 0 ЊТА вешала да доведу. Зар може паметна жена помислити, да у истини хоћу овде да убијам своје госте2 То је мала сватовска шала, и ништа друго! Зар нисте чули ону сватовску песму: Ми ћеме поћи, а ви нам је дајте! (Пева: „Ми ћемо поћи, а ви нам не дајте!“ Не могу ја као домаћин отворити врата, и изгуривати своје госте за врат напоље. Госте треба задржавати, то је права домаћинска регула! Ко год хоће озбиљно да иде, ја му зацело нећу пречити. Та валда нисам, боже ми опрости, орјатин! Гледа на сат. Полак дванаест је сати. У пола један креће железница; можемо још ухватити воз!

Стана: Сад је већ доцне! У пола један не може више, морамо чекати до увече.

Јела: И ја држим да је већ доцне за пола један.

Круна: Зацело је доцне.

Мита: Та како доцне, бог вас видео, треба само журити:... На ноге, кићени сватови, време је да млада одлази!

(Из авлије се чује узвик: Халт! Вер-да7 Стој! Хоћу да пуцам!

Мита хвата се за главу: Е, види онога магарца! (Одлази до прозора, који гледа у авлију и виче): Де. де“ лудо, престани већ једареда! Аплес! Смена! Ја му казао да мало обзине руду, а он хоће да прогута читава кола! Зар ти не знаш посвирати, и за појас заде нути! Таки да си дошао горе. Кум заповеда: Аплес! Смена! (Виче Јели, Круни и Стани: Забога, шта стојите 2 Подижите госте, те који смо за то, да пратимо младенце, да их пратимо; ко жели да остане, нека му је просто: отворена му је кујна и подрум; а ко баш хоће да иде кући, нек иде с кумовским благословом! Стана: ја све мислим, нећемо више ухватити воз.

(Одлазе Стана, Круна и Јела.

Милан и Јован (дудучу и певају):

Башта моја па моја Пуна бела шебоја, Ал га дика изгазио, Кад је долазио.