Žena

462 ЈА НЕ ЕРЕ

О Милици Стојадиновићевој- / Српкињи.

Била сам ове године на видовданској слави у Врднику, хтела сам да будем живи сведок једне лепе и пријатне успомене из моје породице, хтела сам да присуствујем откривању споменика мојој тетка Велили. Да, ми деца звали смо је тетка Велила, она нас је учила, да је зовемо тетка велика за разлику од друге тетке мале, но деца као деца од велике тетке направили тетка Велила, а од њена оца деда Васе, деда Ава, и ова се имена одомаћила у Врднику, да су за поп Васу сви заборавили и звали га „поп Ава“, а њу су звали Велила.

И ако ми је било тек 9 година, када је умрла тетка Велила, запамтила сам ју добро, но главно

је, што ми је мој пок. отац Светозар приповедао о њој, а и после очеве смрти што сам слушала од Врдничана и Врдничанкиња из доба деда Аве и

тетка Велиле. Данас у Врднику има мало њих, који су изближе познавали тетка Велилу, ја знам, да је данас још само жива Вукосава Лолина, 'што је тако рећи друговала с њоме.

Вукосава ми је говорила, да је Мина Вукова врло често долазила у Врдник код тетка Велиле,

.

да је јепанпут и са својим вереником била у Врднику. Деда Авина кућа била је у то доба средиште, где се скупљало све што је било виђеније у Српству, ту је била омладина на окупу. Поред синова његових Светозара и Љубомира, ту су били старији пријатељи и познаници деда Аве, међу њима се истиче Срб-Милутин потоњи владика Грујић. У деда Авиној кући србујући Срб-Милутин пева „Ускликнимо с љубављу“, а малој тада Милици поклања своју слику. Ова Грујићева слика налази се данас код мене.

У таким приликама развијала се тетка Велила, а читајући расправу о њој у Летопису Матице Српске, нисам скоро могла да познам своју рођену

тетку; јасно ми је било: да њен биограф није тачно искупио податке, он се држао немачких извора, а