Žena

410 ЊВ Е НА

4 Своска Дика.

М

(Приповетка са села),

Баш да уђемо колима у село, задржа нас зелики укоп. Читаво село се подигло.

Станемо и запитамо, ко је то умро.

Одговор је био: Наша дика, наше добро, наше СВЕ 6 Неразумљиво. Из ових речи не могох ни изблиза разабрати, ко је то. Али су ми те речи, од срца изговорене, улиле толико поштовања, да сам се сишао с кола и отпратио самртника до гроба. Сви су плакали, а највећма онда, кад је млади говорник довршио свој говор оним истим речима... Она је била наша дика, наше добро, наше све....

Прогурам се до говорника, поздравим се с њим и у разговору пођемо заједно у село. Дабогме, да ми је прва реч била, да се распитам о покојници.

— То вам је читава историја нашега села за тридесет и више година овамо — рече мој нови познаник. Па настави: Не да се то све тако убрзо ни исприповедати. Био је то живот пун рада, и ко га је посматрао и упознао, као што смо га ми знали, тај може само од срца тужити, што га више нема међу нама. Видите овај свет, и старо и младо, и оно најмлађе, сви су с необичним поштовањем пролазили поред Милеве Радојчине — тако се покојница девојком звала – и сви су је најлепше поздрављали. А кад би је ко упитао за што, сваком је знала лепу, добру и корисну реч дати. У њој није била обична божја душа, него нешто више и боље, а опет је у ње било све тако обично, што је свако могао разумети и свако морао уважити. Родом је из суседна села С. из ратарске куће, ни богате ни сиромашне, али вредне и напредне. Одрасла је као и свако сеоско дете с децом и попримала од њих све што деца мисле, желе и раде, и добро и зло. Још као дете умела је својим природним разумом да одели једно од другог и да зло на добро окрене. Њено добро срце било је позна-

ди и ши