Žena

ЋЕ НА 411

то у свој околини, тако, да има пуно прича о њој из њена детињства и још више из зрела доба. Добро би било, да је ко за њом узастопце ишао и све њене покрете бележио, јер то би била сад златна књига за млађе, како се треба спремати за живот, да нам живот не буде горак и досадан. Била је и на наукама у вароши и за њу се није никакво варошко зло прилепило. А кад је била од петнаест година, вратила се у своје село, да се спрема за домаћицу и радила је по кући све кућевне послове и била је помоћ и одмена старијима, а пример и поука млађима.

Иако су сви у селу запазили, да је врснија од многих својих вршњакиња, ипак се она зато није погордила, него се и даље дружила са својим другарицама из малена, као и донде. И чудно им је било, да у вароши није изгубила ничег од оног сеоског природнога и пријатног, а није се нимало покондирила. Она је остала, која је и била, само је постала још мудрија, отреситија, спремнија. Толико је стекла угледа у кући, да ни старији ни млађи нису без ње и њена мишљења хтели ништа предузимати. А кад је међу омладином, опет се пазило, шта она мисли, јер она није никога и ништа, што се затекло, силом потискивала нити исмевала, него је свакога и све мирним путем на добро обраћала и застарело, мање вредно, новијим и бољим замењивала, тако, да је оно што не ваља, само по себи и доста неосетно нестајало. Млађи то нису опажали, али старији и искуснији све су то пратили и увидели. Њен је рад био ситан, али безбројан, но зато силан и угледан, као оно рад пчелињи. .

Но учинила је она за девовања свога и једно крупније дело.

Породица Радојчина и Попова биле су најмногобројније у селу, а живеле су међу собом у највећој завади од старина. Често су само крв и нож решавали њихове спорове. једанпут су били на њиви и косили жито. Догодило се, да су косачи Радојчини и косачи Попови истерали откос на једноји

ж