Žena

БРАВО РСА 415

сељане и сељанке. Што се зими говорило, то се преко године изводило, па тако из године у годину, док за десетак година није читаво село почело други вид добивати.

Кад је оно у наш народ ушао хук, да се селп у Америку, било је агената, који су дошли у и њихово село да врбују. Више њих је омркло, али није освануло. Чим су дознали, о чему се у овом селу разговара и шта се ради, увидели су, да за њих у том селу нема берићета, и кренули су даље. Један сељак, иначе ваљан и разборит, слушао је на вашару у К. медене речи о Америци и ипак је од прве речи стао у друштво, које ће за кратко време у Америку. Дошао је кући и полако почео своје ствари удешавати, да се нико не сети. Напослетку, кад је држао да је згодно, открио је и жени својој намеру своју. Кад је она чула, о чему се ради, није рекла ни бело ни црно, но зато је већ сад осећала чемер у срцу. И што је више мислила о том, све се боље утврђивала у мисли, да ће Америка за њих бити гроб, и онда се решила, да мужевљеву намеру поквари. Тако нешто не уме сама извести; зато ће запитати Дику за савет. Чим је ствар предала њој у руке, уверена је била, да ће победити. Сељак је међутим даље радио. Имао је неколико јутара земље и кућу. На земљи је било дуга до половине вредности, па је тражио купца за њу, и нашао га је у једном Шваби. А кад је дошло дотле, да се земља препише на купца, жена затегне жице до краја и не хтеде пристати. Она је то могла, јер је и она имала свој део земље. С једне стране то, а с друге Милевин Жарко ухвати сељака и мудрим планом окрене га на другу страну и заврши овако:

— Сад ћемо ми тешким знојем стечену земљу продавати Шваби, а ићи у Америку, да Енглезу туцамо камење. То не ће бити, колико сам ја Жарко!

Тако је и било. Ту се Жарко и Милева заузму, па сељак и жена му стадоше удвојеном снагом радити. Нађоше им земље за обрађивање и нађоше им још рапа и зараде. А све им дугове поиспла-