Žena

544 БРНА

| Пубика, Муцика и Дуцика. =“ (Приповетка.)

Кад ми је брат од стрица умро, оставио је за собом удовицу са троје деце. Најстаријем је једва било 4 године. Ја сам поред матере њихове постао тој деци старатељ.

Удовица је била у свему веома исправна, а нарочито је хтела да буде исправна у васпитању деце. За свога девојаштва образовала се у Будимпешти, где је свршила и вишу педагогију.

Спадала је у оне матере, које лудо воле децу. Кад јој се родио први син, живела је само за њега. Кад јој се родио други, старала се, да нико и не помисли, како она волије млађега или старијега. Нарочито неће никада у животу смети осетити деца, да им она није једнака мајка. Када роди и

трећега сина, страшљиво им је делила наједнако

љубав своју. Управо поделиће им имање наједнако, а љубав се не дели. Љубав родитељска је једна и не може се парчати. Као што је једно сунце, па кад осветљава и греје једнога, они други нису ускраћени. Иста топлота и светлост пада и на њих.

Ово је веома природно. Али је она много лупала главу о томе, како ће удесити васпитање, да деца и не помисле, да она већма воли једно, но друго, или треће. Њу је мучила мисао: како би страшно упливисало на детињу душу, кад би се ма које осетило запостављено. И ту се губила у ситницама.

Она је звала своју децу: Пубика, Муцика и Дуцика, иако су деца била крштена: Венјамен, Мартин и Душан. Она прва два имена су по дедама. А како је дошло до Душана, то је она причала овако: — ја сам кума молила да крсти Дуцику — Јован. И мал) се нисам згранула, када ми донесоше дете

из цркве и рекоше, да је крштено Душан. Кум се извињавао, да је пио пре крштења ракије, па није могао да се сети какво сам име желела. Али му ја не верујем. Он је као што знаш народњак, па

је то хтео да покаже и на моме детету. Крстио га је