Žena

ЋЕ Н'А 17

је бог зна колико утецала на његово мишљење. Но било како било, и она је доста често мислила на њега. Али када је говорила с његовом сестром, није никада ништа питала, а сестра као да се заверила, није никада пред њом ни речи говорила о свом брату.

Јован није долазио о Ускрску кући, остао је да се спрема за испит. Али је одлазио на допуст његов друг Иван.

И кад је Иван полазио, рече му: — Можда ћу бахнути мало и до моје сестричине. Па ако видим твоју сестру да је поздравим.

— Поздрави је. А поздрави, молим те, и госпођицу јованку. Кажи јој, да ми често долазе на памет наше препирке.

Иван се доиста одвезао неког дана у оближње село да посети свога стрица. И тамо је казао Симки: Поздравио те је Јован. Каже, да му често долазе на памет ваше препирке.

Она је лако поруменила. Било јој је мило, што се сећа њихових разговора. Захвали на поздраву, па онда стаде распитивати: Како он2 је ли још увек под папучом назадних мисли 2

— Па да видиш, канда и није. Чини ми се, да је код њега или већ наступио преображај, или полако наступа. Сада већ чита листове, које до сада није читао. Кад се препиремо, не брани наше, али их и не напада. Да видиш, може још постати од Савла Павле.

Њој би неописано мило када чу те речи. Дакле је ипак имала утецаја на њега. Па онда рече: Кад је тако, поздрави га и кажи му, да ми је мило што ме се сећа, а још већма што се сећа наших разговора.

ж и ж

Јован је свршио богословију и после испита дошао кући. Када се први пут састао са Симком, било је: Добар дан! Како стег И: Како ви2 па онда заћуташе.

Одједном је пита: — А како поп Пера2