Žena

ЖЕНА 105

рђаво изгледа. То му не треба казати речима, али му то не треба казати ни лицем, ни погледом. То би болесника снуждило или раздражило. Не треба говорити болеснику ни о болестима, које су се смртоносно окончале, и треба да имамо на уму: Кад одемо од болесника треба да га оставимо у пријатном расположењу и утешена, а не да га оставимо у очајању. Најбоље је не говорити с болесником много о његовој болести, већ скренути разговор на другу страну, на оно, што ће га разонодити.

Није добро испитивати болесника какве му је лекове преписао лекар и шта све употребљује, па му онда причати како се други у сличним болестима друкчије лече, па му још препоручивати да проба што шта. Тим начином такве посете пољујају код болесника веру у лекареве савете, а кад болесник нема вере у свог лекара и његове прописе, онда је његово душевно расположење веома бедно, а то пречи оздрављењу. Има људи који сматрају за своју дужност да саветују болеснику што друго и боље но што је саветовао лекар, јер ако то не раде, мисле да нису имали права да дођу. Ти доводе болесника у недоумицу, а збуњују га, јер је мало болесника који ће хладно промислити и казати: — Море мани га, тај нити је што учио о лечењу нити што разуме.

Посетити болесника и оставити пријатан утисак, није лако. Зато посета нека буде што краћа. Што мање говорити о његовој болести. И треће: Памет у главу. Зацело не вреде они, који у болесничкој соби певају, али су и од тих гори они, који са болесником плачу.

Дабогме да и у овом много зависи од нарави болесникове. Неке нарави су жељне посгта, неке нарави могу врло много посета стрпљиво да поднесу, а имам једног пријатеља који може само три дана да издржи посете, па онда даде забравити врата, а на вратима напише под својом картом посетницом: Умро сам и већ су ме сахранили!

Искрени. оре И.