Žena

РАК А 148.

Још о женама, које не рађају. В. М. Новаковића, Загреб.

У 1. броју „Жене“ од ове године под насловом „Жене које не рађају“ расправљано је једно врло важно савремено питање, а можда и најважније социјално питање садањег времена. Ствар је тако замршене природе, да за њу треба дубока знања и зрела размишљања и још увек допуштење, да се — критикује. А не само то, за ову ствар, која се и те како тиче развитка једнога народа и људства уопће, треба осим свега тога још и нарочитог осећаја... А свега овога треба у још већој мери, кад се хоће давати у том погледу какви савети и повлачити закључци, како је то писац споменутог чланка чинио, јер је то не само врло клизаво, већ може да буде и штетно.

Кад смо се одлучили, да се на споменути чланак осврнемо, треба одмах да кажемо, да то чинимо зато, што држимо, да тим чланком није та тешка задаћа сретно решена. По нашем суду, учињене су ту три погрешке. Пошто се ту најпре сва кривња за смањивање порођаја сваљује на економске три лике, које данас владају, пак се позива држава, да она те прилике уреди, изгледа нам, да писац није схватио сву тежину постављеног питања, кад мисли, да га је на тако лаган и једноставан начин решио. Посве је онда природно, да је из тако лошег решења питања изишао даље још лошији закључак, да наиме те прилике оправдавају поступак онаквих жена, које не ће да рађају. Овај закључак, и ако није дословце написан, изилази из чланка посве недвоумно, пак зато изгледа, да писац није овога закључка догледао, а ако се с њим саглашава, онда му не схваћа замашаја. Жене наиме, које не раЂају, добиле су тиме не само потпуну задовољштину за досадањи рад, већ и оправдање за будућност... Напротив се никако не сломињу оне матере, које свој позив друкчије схваћају, па би оне тако за свој труд остале ненаграђене, а то држимо да не би било право. Ову неправду није ваљда намерице