Žena

ВЕНА 168

лесник не слуша, умео је да се развиче на њега: Или ћу вас ја лечити, или се лечите сами: Тамо где је био домаћи лекар, обилазио је почешће своје домове и онда, када га не зову. А увек је говорио: Најволијем да ме зовете кад сте здрави, па да се мало разговарамо о томе: како да предупредимо болести. Зовите ме макар и онда, кад когоду кући куња, али не волим никако кад ме зовете тек онда, кад је већ и болесник ван себе и цела кућа ван себе. Онда обично већ и ја не знам: шта ћуг

Др. Страхинић је по изгледу добро живео са Симићем, али није марио да много говори с њим. Кад му је долазио у кућу, увек би говорио гђи Анђи: — Оставите га нека ради; знам да је запослен. Него дајте овамо децу, да њих видим и разговарам с њима.

У разговору и шали уверио се: како је деци и како се развијају, па би онда говорио са својом госпођом пријом о разним питањима: Прво о здрављу, па су онда прелазили на дечије васпитање, јер господин Симић није имао времена да се у појединостима бави и тим питањима. И може се донекле рећи, да је др. Страхинић у кући Симићевој вршио ону васпиталачку дужност, коју је требао отац вршити.

Када је изашла каква боља књига о народном здрављу, о неговању деце, о каквом занимљивијем друштвеном питању, онда би доктор Страхинић увек говорио госпођи Анђи: Ову књигу треба да прочитате. И она је сваку прочитала и говорила с њим о садржини. Доктор је и другим домаћицама, где је одлазио у кућу, препоручивао корисне књиге и говорио им: Читајте то; мати то треба да зна. Не може она однеговати своју децу само са докторовом памећу. Но госпођа Анђа беше му ипак најпослушнија у том правцу.

Пуно је света долазило господину Симићу као познатоме вођи народном, да их посаветује у разним питањима. Али он бедник беше тако претрпан великим, крупним народним пословима, да није никако доспевао, да расправља ситне, личне ствари.