Žena

220 ЋЕ НА

ломи или губи; и да му по томе он неће купити други, докле год не имадне пред. својим очима докава, да је он постао пажљивији, Овака поука учио да ће у његовог детета немарљивости нестати.

Ово неколико примера из породичног живота, што их изабрасмо са њихове простоте, којом објалињују наше гледиште, показују јасно свакоме разлику између природних казна, које ми држимо за једине од утицаја, и вештачких казна, што се обично употребљавају место њих. Али пре но што бисмо се упустили, да изнесемо вишу и фпнију примену овога принципа, хоћемо још да покажемо његову велику и многострану претежност над обичним принципом или боље да кажемо над уобичајеном праксом, која преовлађује у великој већини породица.

Прва је претежност у томе, што поступање по овоме принципу ствара правилне представе о узроку и последици, које после многим и непрекидним искуством постану сасвим одређени и потпуни појмови. Човек је много поузданији, да се у животу своме влада како ваља, кад разуме добре и рђаве последице свога поступања, него кад их само прпма на веру од другога. Дете, које увиди, да неред повлачи ва собом труд да се ствари опет доведу у ред, или које се закашњењем лиши каквога уживања, или које се из непажљивости лиши какве ствари, која му беше потребна и мила, не само да јако осећа последице него у исто време савпаје и за узрочну везу: а ово сазнање и оно осећање последице јесте опо исто, што ће имати и у потоњем животу. Међутим дете. које у таким случајевима буде карано или кажњено на какав други уобичајени начин, не само што не осети последицу, О којој често и не води нпкакве бриге, него се лишава и оне поуке о самој природи доброга и лошег; понашања, коју би иначе добило. Велики су духови давно опавили ману обичне системе вештачких награда п казна: да она. стављањем извесних непријатности п казна на место природних последица, даје из основа погрешно морално мерило. Младеж се у детињству и у доба младићско навикне, да сматра недопадање својих родитеља и васпитача