Žena

БЕН КА

... Само још данас... Само још данас да не наиђу... А сутра, ако не дођу, потражиће их и сама, Али ако данас наиђу — јао, тешке њене

срамоте! Та пропашће у земљу. У кући ни новчића. Па да је бар раније почела ткати ово платно... Овако ни крпице нема новога. Да даде старо, већ ношено — не. Та тиме би увредила оне свете осветнике... И тако зар да из њене куће госпоје учитељке оду празних руку 2 Зар да она, Српкиња, мати, не да ништа за сртеке рањенике, за српске јунаке, за дичне косовске осветнике7!... Синоћ јој је прија јула рекла, да су јуче госпоје учитељке купиле прилоге за српске рањенике у главном шору. Ваљда неће већ данас стићи у њихов шор, у крајњи шор2 Само да не дођу још данас, до довече, док јој се синови не врате и не добију надницу! А онда је није ни бриге! Зна она шта треба и учиниће из свег срца, радосно, неће се постидети...

Из тих тешких мисли трже снаш-јелу неки клопот. Залупиле су вратнице. Снаш-Јели застаде дах. Пребледела је. Две сенке промакоше крај лебрњака. Баци онамо застрашени поглед. Боже! Оне су. Скочи од разбоја. Пође према вратима. Застаде на сред собе. Укочиле јој се ноге. Не може даље. Срце јој удара, мисли, пробиће јој груди. Руке јој се немоћно отпустиле. У томе се зачу на врати куцање. Нешто је промрмљала. Стегло јој се грло, не може речи да проговори. Врата се отворе и улазе госпоје учитељке.

— Помоз Бог, снаш-Јело! Шта радите2 јесте ли вредни

Не зна ни шта им је одговорила. Госпоје учитељке казаше, рашта су дошле. У снаш-јеле задрхташе бледе уснице. На очи јој навреше сузе. Припушила груди рукама, па само муца:

— Шта ћу... ни крајцаре... ни трубе платна... Сиротиња... Довече... Чим добију надницу... Боже, што ћу тиз2

Учитељке се збуниле. Виде муку снаш-Јелину. Познају је каква је, па зато је нису хтеле ни мимоићи. И из оних испрекиданих речи виде шта је.