Žena

234 ВЕНА

Верују јој. И жале, што су је и нехотице довеле у ту незгоду. Теше је. Не мора то баш бити. Треба да дају они, којима је Бог дао, а сиротиња како може и кад може. И чисто се осећају као да су и саме нешто криве, што су тако ражалостиле честиту снаш-Јелу. Па грабе, да се што пре уклоне из те нехотичне незгоде и по њих и по њу. Измакоше из собе. Тихо затворише врата и журно прођоше кроз кухињу. Већ су на дворишту.

Снаш-јела окренула се икони. Дигла руке у вис. Хвата се за главу.

— Боже! Шта сам ти згрешила, да се тако постидим !2

У том јој поглед паде на круну, затакнуту за рам на икони. Новац за божићну чесницу. Снаш' Јела скочи, као да доби крила. Хитро се прекрсти, пољуби новац, па јурну за скупљачицама.

— Станите! Госпоје! Ево за рањенике! Круна из чеснице! Узмите, да не одете празних руку из моје куће. Али је метните на ПванУ. Довече ћу је искупити, троструко, петоструко .

И сва радосна, усхићена, пружа скупљачицама круну, круну из чеснице. Сада скупљачицама грунуше сузе. Загрлише снаш-јелу и све три грле се и плачу и смеју се... |

Благословена душо племените Српкиње!

_ Старица из Мале Круше. — Из дневника једног лекара. —

Пошли смо из Жура, арнаутског села близу Призрена, као смена батаљону Х!Х. пука у "Ђаковицу. Од Призрена пукла, пространа равница, слабо насељена, готово пуста. Пут је био до зла Бога рђав. Време је срећом било погодно, мрало се и мраз је стегао блато, те се могло угодније путовати.

Једну смо чету оставили на преноћишто у селу Берани, са две чете командант батаљопа и штаб дошали су у Малу Крушу на конак. Четврта чета је продужила за Велику Крушу.