Žena

212 ЖЕНА

Мада су Милан и Милана по природи били жива ватра, та је ватра сагоревала на раду. Они су очврснули и нису их могле гристи слабости људске, које у тим младим годинама воде на странпутицу. Родитељи су их слободно остављали саме да се разговарају и забављају, не презајући нимало, шта ће на то свет рећи, који је доспевао да води и туђу бригу и да пречишћава други свет на решето.

Њихова срца куцала су једно за друго и била су срећна, кад је куцај једнога срца изазвао откуцај другога. Осећала су, да не могу једно без другога и осећала су, да ће се једном сјединити.

Х%

На бразди Миланове и Миланине куће била су прорезана врата, кроз која су добри суседи пролазили. Али данас не ће Миланов отац кроз њих.

Обукао се у свечано одело, па на главна врата с улице улази у суседову кућу. Дошло је време просидби. Иде да проси Милану за Милана.

Кад је ствар по себи готова, онда јој је лако дати спољашњу форму. Неколико речи, нешто обичаја и благослова — и њих двоје били су своји.

Медени дани су прошли, али су за њих били и сви други дани замедљани, јер су били спремни да понесу сав терет живота. Живот им је био као и предживот узорит. Кад је Милан радио, Милана му је помагала, а после је опет он њој био десна рука у послу. Друкчије се није дало ни замислити.

Два млада живота бујала су као два дивна цвета, да замиришу у свој околини. Они су знали, зашто живе и срце им је било пуно и задовољно.

Њихови старији су уживали у њима гледајући их, како орно и вољно и с љубављу раде и вредно као пчелице купе сласт свога рада.

Још док је Милан на страни у великом свету изучавао уметнички браварски занат, остављао је сваке недеље на страну малу свотицу од своје скромне зараде, па кад се вратио кући, имао је толико, да је могао набавити за почетак потребни прибор и алате; исто је тако и Милана радила, кад је дошла у прилику, да добије награде у књи-