Žena

НЊОБНЈА 288

ја имам помоћницу, скроз образовану, она много импонује деци, али је деца увек виде са метлом или крпом, где чисти и брише. ја овде уопште учим децу да раде домаће послове, и уверила сам се, да су доцније сва моја деца научила кувати, јер су научила да се не стиде рада.

ја нисам хтела да затворим школу за време рата, и ако су много наваљивали да дадем зграду за болницу. Шта ће моја деца у овом добу код куће и на улициг ја сам одвојила једну велику собу за рањенике, моја су им деца носила јело и неговала их, тако су имала практичан курз за неговање рањеника. Иначе су сва деца радила на потребним приборима за болницу, нарочито су шила. Распитајте иначе по болницама, па ћете наћи, да су. ученице из мога завода свуда највредније и најинтелигентније болничарке. |

Од 4 године уведена је у институту гимнастика. Сад имамо једну соколицу из Русије, која предаје гимнастику. Тек од ото доба, од кад је уведена гимнастика у школи, деца су „тоттуно здрава“.

Царица Марија сазидала је зграду и данас даје Русија припомоћи за институт 20 хиљада рубаља годишње. А и осим тога сваки час треба нешто, па и то се нађе.

У заводу има сад око 130 ученица. Примају се редовно из ЈУ. основног разреда. 20 се примају бесплатно, а друге плаћају 400 круна годишње. За то имају стан, храну, науку, лекове, па и одело. Девојчице су обучене у простим црним хаљиницама. На глави носе црногорску капицу. Кад је хладније време, имају преко хаљине струку (мараму).

Девојчице су огромном већином Црногорке, али их има и из Далмације, Крајњске, Србије, па и из наших крајева. Госпођица Софија Петровна сећа се сваке своје ученице из Срема или која је удата у Угарску и поздрављала их је. Говорили смо о часопису „Жени“ и она ми је предала малу сребрну споменицу са њене 25-годишње прославе, да је предам уредници „Жене“.