Žena

ВЕ КА

| у

бљују минералне боје, него их саме праве из биљака. Софија Петровна је тумачила: Видите ону зелену боју на ћилиму, она је направљена из јасмина, а она жута је из наранџине коре или из малих дивљих јабука. Радничку школу је у новије време, уступила на молбу краљеву наследници црногорског престола.

Говорила је и о дечијем забавишту. У том су забавишту мушка и женска деца заједно. На почетку је било велике муке, јер мушкарци нису никако хтели са девојкама и викали су: „Нећу с ђевојком“. Не могу ја с њом играти: не требам је. Ал' сад су се већ припитомили.

Софија Петровна говори са заносом о великој даровитости црногорске деце. „С овом се децом“, рече, као и са целим црногорским народом може све постићи, јако су даровити, али немају дисциплине. Може се и дисциплина постићи, али не крутим бирократизмом него с душом. С душом треба радити, то је моје начело.“

Када ми је говорила о наставном плану, у институту, мени је изгледало, да је мало хигијене, (свега 2 часа недељно у МШ. разреду), и да би требало учити и практично кување.

Она је доказивала, да се то у обиму институтског програма не може остварити. Могу се за хигијену и за кување установити нарочити курсеви, али се више не може постићи но што се постизава. Иначе признаје велику важност рационалне исхране, признаје да згодна кујна за болеснике има. бар толику важност као и апотека, али се то у програм ових 8 година не може више утутнути. Њена деца науче потпуно српеки, руски и француски, осим основног знања из других наука, а ту се ништа не може изоставити. Науче и женске ручне радове.

Иначе је рекла ово: Ако моја деца и не уче кувати, али уче да се не стиде никаквог рада. И уче да је сваки рад племенит. Ја, видите, не држим · слушкиње. Деца морају по кући све сама радити. Оне спремају собе, свака намешта своју постељу.