Žena

Бр ла ка ВЕНА

целине, која хоће да живи, непосрамљено да живи, а не осврће се на поједине жртве. Интерес те целине, захтевао је то од њих, а они су — морали.

У оној. мучкој и страховитој навали, падоше предњи редови, читаве чете беху прегажене, читави пукови преполовљени, али су они морали. Било је на појединим тачкама и одступања. Њихови. офисири су им то наредили, али је то одступање извршено у реду, као на вежби. Гинули су немилице, али о расулу и дивљем бегству ни спомена.

Издували су се, па су онда поново јуришали на изгубљене положаје. Кад дође Бугарима помоћ, кадшто су поново губили положаје и поново их враћали. На крају су положаји остајали у њиховим рукама.

То је била општа слика.

У оним најтежим часовима, када је српска војска пограбила пушке и пошла непријатељу у очи, њен положај беше још увек страховито тежак. Бугари су наваљивали новим и новим силама и нападали главне српске положаје не само с чела, него су их обухватали са обе стране. То није била велика вештина, то може свако, ко је у јакој бројној надмоћности.

Бугари су 17. јуна навалили нарочито на Ш. армију, која је била разређена на простору Штип — Криволак— Велес. У њиховом је плану било, да пре свега ту армију пољуљају, па је онда баце у Вардар. Целокупна српска Ш. армија имала је онде 10 пукова, свега 55 хиљада бораца. Бугари су је напали, по извештају генерала Боже Јанковића, са 18 пукова, са јаким добровољачким одредом и надмоћном артилеријом. Са бугарске стране било је противу И. армије тога дана у борби најмање 90 хиљада бораца.

На главним местима, где су Бугари хтели да продру, навалили су са двоструком, па и четвороструком снагом. Код Ђевђелије нападоше са 3 пука

три српска батаљона. То је четворострука снага.